ШТА ТИШТИ МЛАДЕ У СРБИЈИ
0 0 1 2227 12697 WMO 105 29 14895 14.0 544x376 Normal 0 false false false EN-US JA X-NONE
ШТА ТИШТИ МЛАДЕ СРБИЈЕ
Увод у Декларацију
Ко ме је овластио да пишем?
По устаљеном обичају у Србији сам сам себи дао за право да пишем нешто у нечије име. Иако са 40 година живота више нисам млад осећао сам потребу да у име младих напишем шта је то што младе људе тишти у нашој земљи.
Немам више ни 12, ни 15, нити 20 година, али син ми има 12 година, радим често кроз разне пројекте са младима од 15 и више година, као и са студентима који имају 18, 20 и више година, обишао сам Србију уздуж и попреко више пута са представама, радионицама, спортом, хуманитарним радом.
Волим да саслушам младе људе и често преиспитујем свој рад и комуникацију са њима не желећи да их олако оптужим за ”генерацијско” нешто – летаргију, незаинтересованост, лењост, дезоријентисаност…
Покушавам годинама да се ставим на њихово место и да сазнам шта је то што нашу младеж тишти и нека ми не замере што сам у њихово име покушао то артикулишем у овом документу који представља увод у Декларацију коју сам такође написао и коју сам дао неким младим људима да је анонимно коментаришу, мењају и допуњују.
И други су укључени и биће укључени, ускоро и ви такође.
МОЛИМ ВАС ДА ПАЖЉИВО ПРОЧИТАТЕ НАПИСАНО И ДА МИ ПОШАЉЕТЕ ВАШЕ КОМЕНТАРЕ НА ЧЕМУ САМ ВАМ УНАПРЕД ЗАХВАЛАН.
ПОСЕБНО МОЛИМ ВАС МЛАДЕ, МЛАЂЕ ОД 30 ГОДИНА ЗА МИШЉЕЊЕ ЈЕР САМ БЕЗ ВАШЕГ ОВЛАШЋЕЊА ПИСАО У ВАШЕ ИМЕ.
УКОЛИКО СЕ СЛАЖЕТЕ СА НАПИСАНИМ ОВЛАСТИТЕ МЕ ДА ОБЈАВИМ И ДЕКЛАРАЦИЈУ КОЈУ САМ НАПИСАО.
е-пошта: markomima@gmail.com
ХВАЛА!
Зашто Декларација?!
Овај документ није писан са намером да некога грдимо, кудимо и прозивамо, већ да ми предшколци, ђаци, студенти, млади Србије помогнемо људима који обликују ову земљу и утичу на наше животе. Ми који смо пунолетни желимо да се чује глас и наше малолетне браће и сестара, другова и комшија.
Најчешће се о младима у Србији чује да су инертни, незаинтересовани, неодговорни, лењи и да не знају шта хоће.
Управо због тога смо и одлучили да напишемо ову Декларацију и преузмемо одговорност за своју садашњост и позивамо вас да је не злоупотребите и да је подржите.
Родитељи, баке и деке нам упорно говоре о прошлости и земљи у којој су они живели, политичари нам говоре о будућности и држави у којој ћемо живети, а ми живимо у садашњости.
О тој садашњости говоре једино медији и то на најужаснији начин кроз лоше примере насиља, безвлашћа, смрти.
ШТА ВИ ОДРАСЛИ ОЧЕКУЈЕТЕ ОД НАС?!
Не можете вечито окретати главу или радити за нас само да би вама било добро. Ако хоћете да помогнете својој деци морате почети да се бавите суштином, да разговарате са нама у форми дијалога, а не монолога, да проводите више времена са својом децом, а мање заокупљени проблемима и политиком.
Ми нисмо ни глупи ни неинформисани, ми у потпуности разумемо тежину финансијске кризе, али борба за егзистенцију не може да буде вечито оправдање за мањак пажње према нама у породици, школи, медијима, друштву, држави! Важније је да постанемо добри, поштени и образовани људи него само сити!
Криза идентитета
Где живимо?
Како ми да знамо ко смо? С једне стране бабе и деде нам говоре о некој Југославији у којој су они, више него добро живели, радили, путовали без виза, имали све и како смо ми ”сироти” јер се никад то време неће вратити.
Родитељи нам говоре у Југославији у рату, инфлацији какву историја није видела, шверцу, празним продавницама, криминалцима и ”певаљкама”, убиствима на сваком кораку и како смо ”срећни” јер је то време прошло, али и да се пазимо јер нам будуће исто ”мирише”.
Политичари којих је на телевизији више него глумаца и певача нам говоре о будућој земљи у којој ћемо живети и у којој ће ”цветати руже” само ако још нешто завршимо што не можемо одмах јер неки појединац или неки странац има такву моћ да то спречава.
Медији нам говоре да живимо у земљи којом влада потпуна разједињеност, насиље и безвлашће, која би и тамо и овамо, а ни сама не зна где је, у којој је најважније имати паре и власт јер онда можеш све и ни за шта не одговараш.
Ми не познајемо те старе Југославије и разне лепе и ружне животне приче из тих времена, надамо се да ћемо о томе истинито учити из историје, ми не знамо нити каква ће нам земља бити у будућности, али треба да и ми учествујемо у њеном стварању.
Кажемо вам свима јасно и гласно: Ми живимо у садашњости, у јединој отаџбини коју имамо и која се зове Република Србија и њу треба сви заједно учинимо бољом. Ми певамо ”Боже правде” и машемо црвено-плаво-белом заставом са грбом.
Коме да верујемо?
Ми желимо да верујемо у правду, равноправност, једнаке шансе, знање, будућност. Мижелимо да верујемо у професионалну етику наших наставника, лекара, полиције, војске, посланика, министара, медија, државе.
Зашто нам то својим поступцима оспоравате?!
Поверење се стиче оно није аксијом који се подразумева већ стално мора да се доказује!
Коме да верујемо ако у школи видимо да су они што носе ”маркирану” гардеробу и обућу у повлашћеном положају, да се понашају бахато и да се преко тога прелази као да се ништа није десило?!
Коме да верујемо када се двоје или више њих потуку у школском дворишту или школи, а наставници не смеју да приђу да их разваде јер се плаше да ће и они добити батине, а школски полицајац пије кафу са теткицама и каже да то није његова одговорност већ школе и родитеља који нису васпитали децу?!
Ко ће нас да штити?!
Коме да верујемо кад су прве стране новина пуне наслова о корупцији међу лекарима, лековима који недостају због поништених тендера, вакцинама на којима се крало, преварама са помоћним лековитим средствима која лече све, а пацијенти умиру, медицинским апартима који су старији од наших родитеља?!
Ко ће нас да лечи?!
Коме да верујемо када се политичари крију иза разних имунитета, појављују се у медијима као естрадне звезде, говоре свашта у предизборним кампањама, а касније тврде да ништа од тога нису рекли или оповргавају своје изјаве поступцима или нерадом, укидају нам школски програм због скупштинских преноса, расипају се новцем који наши родитељи уплаћују у буџет, задужују се на наш рачун без питања, понашају се неодговорно, а често не знају ни исправно да говоре?!
Ко ће нама да створи будућност?!
Коме да верујемо када су најгледаније емисије на телевизијама о туђој беди и муци, о људима који се туку и псују, о криминалцима и политичарима, преварама и корупцији, о насиљу, сексу и неморалу, о пластичној хирургији, силиконима и магичним помагалима и лековима за све болести, о полуголим нешколованим естрадним назови звездама које се хвала десетинама и стотинама хиљада зарађеним, а наопорезованим викенд хонорарима, о бабама у Мексику, дедама у Турској и младожењама у Индији?!
Коме да верујемо када васпитно-моралне норме преузимамо из земаља из којих су нам дошли филмови серије па их обележавамо да нису за млађе од 12, 16 или 18 година по стандардима које су поставиле неке друге нације. Те исте филмове лепо обележене бројем 16 или 18 у црвеном кругу можемо да гледамо у 10 сати ујутро.
Сви су скинули одговорност са себе прочитаном и приказаном напоменом ког узраста особе не треба да гледају филм у којем се сулују жене, често и мушкарци, где су експлицитно приказане сцене секса, мучења убијања. Ко ће да нас спречи када су родитељи на послу, ако га имају. Препуштате то нашем осећају одговорности у узрасту од 5, 8 или 12 година?
Коме да верујемо када нам на телевизијама прописујете шта смемо да гледамо, а на новинарницама можемо несметано да гледамо насловне стране еротских и порно часописа?!
Ко ће нама бити ”прозор у свет”?
Коме да верујемо када чујемо причу од оца како је једва избегао судар са неким Бе-ем-ве-ом са таблицама са 4 броја који је возио градом преко 150км/ч и прекршио све прописе и саобраћајне знаке, па још јурио мог оца до семафора, изашао из кола и покушао да га извуче из аута да би га тукао јер му је мој отац својом прописном вожњом угрозио живот?! Коме да верујемо када на вестима стално чујемо како се пљачкају банке и пуца по кафићима, како гину и службена лица и недужни грађани, како се убија пиштољима, бомбама, секирама, ножевима, како се деца и баке силују, отимају патике, мобилни телефони и паре за ужину?! Коме да верујемо када слушамо и читамо како поједини полицајци примају мито или су у спрези са подземљем.
Ко ће нама да омогући безбедан живот?!
Пјер де Кубертен је основао Међународни олимпијски комитет односно покренуо модерне Олимпијске игре да би се у Француској увело физичко васпитање у школе, како би деца била здравија. Данас у основним школама имамо 3 планирана часа физичког васпитања на којима се углавном не прати постојећи план и програм, него већина наставника даје деци лопту да играју фудбал, кошарку или одбојку. Превентивна и корективна гимнастика, атлетика, пливање готово да не постоје у пракси иако су планиране званичним образовним програмом.
Пoједине школе немају сале за физичко. Оне које их имају издају их спортским клубовима и групама рекреативаца, често и на уштрб обавезних часова физичког васпитања који се тада селе у учионицу или двориште. Ти исти клубови и долазе у школе рачунајући да ће деца те школе доћи код њих да тренирају и плаћати им за то.
Како дете да плати између 1500 и 3000 динара месечно за бављење омиљеним спортом ако су му оба родитеља незапослена или чак и да раде са минималним примањима приоритет је храна, одећа, обућа, књиге.
Ми наше учитељице волимо и оне су нам обележиле детињство, чак животе, али оне нису стручне да држе часове физичког васпитања од 1. до 4. разреда као што је то сада случај. То морају да раде стручни људи, професори физичког васпитања са завршеним факултетима за спорт.
Резултати разних спроведених истраживања су катастрофални - велика већина деце и младих имају криве кичме, равне табане, лошу координацију, гојазни су.
Како да се бавимо спортом и јачамо здравље?
Школе врло често изнајмљују простор у својим зградама или двориштима за пекаре и киоске брзе хране. Због профита ти приватници своје производе праве од најјефтинијих састојака најлошијег квалитета. Деца једу пецива, пљескавице, виршле, слаткише и пију газирана заслђена пића. Окренути су готово искључиво угљеним хидратима и мастима.
Воћа и салата нема у понуди и да има вероватно их не би јели. Школске кухиње су укинуте, организовани оброци, воћне ужине и кувана јела са салатом за ручак не постоје више. О исхрани деце више нико не брине. Она постају гојазна, младалачки шећер, повишене масноће у крваи, повишен крвни притисак су постали уобичајена појава у ђачкој и студентској популацији. Прве цигарете деца пробају већ у 3. разреду основне школе, марихуана и теже дроге су доступне преко ђака-дилера.
Како је могуће да се посланици могоструко јефтиније и квалитетније хране у скупштинском ресторану него ми у ресторанима брзе хране сумњивог квалитета?
Све је више срчаних и можданих удара међу млађима од 30 година, а та стања се годинама стварају да би резултовала ударима у том узрасту.
У сексуалне односе се ступа у све млађем узрасту, без заштите од полних болести, без знања о контрацепцији о чему говори и пораст трудноћа код веома младих девојака, готово девојчица.
Како да останемо здрави?
Уведено је Инклузивно образовање и сви причају од наставницима које треба обучити да раде са децом са разним ”посебним потребама”. Прича се о њихом уклапању у нашу заједницу, о специјалним педагозима и асистентима који би требало да постоје у свакој школи итд.
Нико још није обучавао нас, њихове нове другаре, како да се понашамо према њима и у њиховом друштву, нико нас није упознао са њиховим ”посебним потребама”, болестима и ”ивалидитетима”, нико њих није обучавао како да се понашају према нама, нико нам није објаснио шта кога боли, коме шта смета, како да комуницирамо једни са другима, како помогнемо једни другима. А ми смо ти који ће највише времена проводити заједно, ми смо ти који све то треба да научимо хитно јер ми треба да постанемо другари и пријатељи за цео живот.
Како да се научимо равноправности, поштовању и толеранцији?
МИ МЛАДИ СРБИЈЕ СЕ ОСЕЋАМО УСАМЉЕНО И ОДБАЧЕНО ОД СВИХ!
МИ МЛАДИ СРБИЈЕ КАО ДА СВИМА СМЕТАМО!
МИ МЛАДИ СРБИЈЕ СМО ПРЕПУШТЕНИ СЕБИ САМИМА!
МИ МЛАДИ КАО ДА СМО ВИШАК У ВАШОЈ СРБИЈИ!
НИКО НЕ ЖЕЛИ ДА БУДЕ ОДГОВОРАН ЗА НАС МЛАДЕ У СРБИЈИ!
ОДГОВОРНОСТ је та коју нико не жели. Шта год негативно да урадимо криве се наши родитељи или старатељи односно породица. За наше (не)васпитање се искључиво оптужују наше породице.
Наше школе, наши учитељи и наставници кажу да се понашање ”доноси из куће”. Управу су, али зар и школе нису ”васпитно-образовне” установе?!
Ако су разне економско-политичке кризе растурале наше породице у протеклих 20 и више година и терале наше родитеље да за боре за нашу егзистенцију укидајући им време које треба да проведу са нама, својом децом, ко ће онда нас да васпитава?
Ако се наши учитељи и наставници боре са егзистенцијом и размишљају ко ће да иде на екскурзију како би додатно зарадио. Ако директори наших школа размишљају како, коме и за колико пара да издају школске просторије и која ће туристичка агенција да организује излете и екскурзије, ко ће нас да образује и васпитава?
Ако се медији препуни црних хроника, ако су политичари укинули школски програм на Јавном сервису да би они постали ТВ звезде, ко ће нас да учи и васпитава?
Ако спортски тренери размишљају само о чланаринама које треба да платимо? Ко ће нас да учи тмском духу и да нас васпитава?
Ако родитељи у нашем бављењу спортом нас заједно са тренерима терају да тренирамо преко својим могућности да би могли да нас касније уновче, ко ће нас учи олимпијским вредностима и ко ће да нас васпитава?
Ако родитељи за нас немају довољно времена, ако наставници неће да се баве нама јер мисле да то треба да раде родитељи, ко ће нас да васпитава? Ко ће о нама да брине?
КАКО СЕ МИ ОСЕЋАМО?!
ШТА ВИ ОДРАСЛИ ОЧЕКУЈЕТЕ ОД НАС?!
ШТА СТЕ НАМ ТО ПОНУДИЛИ ДА БИСТЕ ТРАЖИЛИ НЕШТО ЗА УЗВРАТ?!
МИ МЛАДИ СРБИЈЕ И ЧУЈЕМО И ВИДИМО И ЗНАМО И НИСМО ГЛУПИ И НИСМО НЕОБРАЗОВАНИ И НИСМО НЕЗАИТЕРЕСОВАНИ И НЕ МОЖЕТЕ НИШТА САКРИТИ ОД НАС!
МИ МЛАДИ СРБИЈЕ ЖЕЛИМО ДА ОСТАНЕМО У СРБИЈИ И НЕМОЈТЕ НАС СВОЈИМ ПОСТУПЦИМА ТЕРАТИ ИЗ НАШЕ ЗЕМЉЕ!
МИ МЛАДИ СРБИЈЕ СУТРА ЋЕМО ВОДИТИ ОВУ СРБИЈУ И ЗАТО ВАС МОЛИМО ДА НАС ПОШТУЈЕТЕ И ДА НАМ ПОМОГНЕТЕ ДА БУДЕМО БОЉИ БУДУЋИМ МЛАДИМА - ДА БУДЕМО БОЉИ СРБИЈИ!
Овом Декларацијом желимо да преузмемо одговорноста за себе и да вам укажемо да сте и сви ви одговорни за нас.
Никога не желимо да именујемо, прозивамо, грдимо.
Ми млади Србије желимо да помогнемо вама, нашим родитељима и старатељима, нашим васпитачима, учитељима, наставницима, медијима, политичарима и министарствима, држави и нацији да престане насиље у школама, на стадионима, у друштву, да вратимо садашњост младима Србије и да младост Србије добије своју будућност!
ВРАТИМО САДАШЊОСТ МЛАДИМА СРБИЈЕ!
Аутор: Доцент Марко Стојановић
© Новембра 2011, Сва права су заштићена
markomima@gmail.com